ZVALI SU GA MILIONAR I BIO JE NAJVEĆI BEOGRADSKI PREVARANT! Kako je Laza iz Vlasotinca "zavrnuo" najpoznatije trgovce, advokate pa čak i ministre za silne novce
Dodajte Kurir u vaš Google izborKada krojač Joško Josifović u svojoj radnji u Dubrovačkoj ulici broj 7 na Dorćolu, nije poverovao mladom trgovačkom pomoćniku koji mu je doneo štof i predstavio se kao „naslednik od 3 miliona”, mušterija je primenila uverljiv način za potvrdu svog statusa.
Automobilom, koji je u to vreme bio privilegija zaista imućnih, odvezao je krojača do Jadransko-Podunavske banke (današnja Palata nauke) i poveo u sam trezor. Pred sef broj 74. Otvorio je fioku, pokazao na paketiće i rekao: „To su akcije najvećih banaka!”.
Obradovan što je dobio dobru mušteriju, krojač mu je sašio odelo. Tek kada je policija kasnije pretresla taj sef, umesto akcija zatekla je samo stare lozove Klasne lutrije i običnu hartiju.
Devetnaestogodišnji Lazar Stojanović, zvani Milionar, u oktobru 1926. našao se pred Trećim odeljenjem Varoškog suda u Beogradu. Samo za nekoliko meseci zavrnuo je (samo za ono što se saznalo) beogradske kafedžije, trgovce, advokate, ministre za oko 85.000 tadašnjih dinara. Što mu dođe oko 60 i neka prosečna plata. Što bi danas gledano iznosilo oko 60.000 evra, piše beogradska Kaldrma.
Bio je mladić iz bogate porodice iz palanke, iako bez škole, uspevao je da zahvaljujući svojoj dovitljivosti živi na visokoj nozi.
Inscenacija u bankarskom trezoru, ili prostije rečeno cela pozorišna predstava, bila mu je glavna ulaznica kod prestoničkih trgovaca i ugostitelja.
Kada mu je kelner Jaša Bukanović u kafani „Ruska kruna” zatražio da plati ceh koji je prešao sumu od 6.000 dinara, Stojanović je i njega odveo pred sef u Jadransko-Podunavskoj banci. Pokazao mu je papire tvrdeći da su to kuponi Narodne banke koji vrede 200.000 dinara. Kelner mu je poverovao jer ga je viđao u društvu bankarskih činovnika.
U svojim poduhvatima Stojanović je išao redom. Krajem 1924. i početkom 1925. godine stanovao je i hranio se kod Ranka Mašića u Uzun Mirkovoj 9. I ostao mu dužan oko 6.000 dinara.
U prvim danima 1925. napravio je i posao sa bivšim ministrom Pavlom Denićem. Sa dvojicom ortaka došao je kod Denića i zakupio lokal u njegovoj kući u Karadžićevoj ulici broj 11. Pokazali su ugovor po kome su izvesni Milorad Neimarović i Ana Ristić bili javni ortaci, a Stojanović glavni ortak u firmi „Neimarović i Kompanija”, sa osnovnim kapitalom od 100.000 dinara.
Uneti su novi rafovi u lokal, dva pisaća stola i kasa, ali do 1. marta u radnji nije bilo ničega od robe, a ortaka je nestalo. Kada je Denić pronašao Stojanovića, ispostavilo se da mladić nema ni dinara da plati kiriju, a da ni rafovi ni kasa, koju je uzeo od advokata Vagnera, nisu plaćeni. Bivši ministar ga je tužio sudu i tražio 36.250 dinara na ime petomesečne kirije.
Najveći dug napravio je kod kafedžije Velisava Jevremovića, kod koga je stanovao osam meseci i zadužio se oko 30.000 dinara na ime gotovog novca, te večera i ručkova koje je priređivao.
Kada mu je Jevremović zapretio da će ići kod šefa Javne bezbednosti Gligorija Popovića i sve mu reći, Stojanović mu je dao menicu na 20.000 dinara. A kada je došla na naplatu, rekao je prosto: „Ja para nemam…”.
Naposletku je u Beograd stigao Stojanovićev otac. Mladić je trčkarao za kafedžijom i šaptao: „Nemoj ništa da pričaš!”. Otac je tada isplatio menicu od 28.000 dinara. Međutim, pre nego što je plaćanje završeno, Stojanović se zadužio za još 12.000 dinara i pobegao u rodno Vlasotince.
Kafedžija je sa policijskim agentom otišao u palanku na jugu, sam platio put 300 dinara i vratio Lazara u Beograd. A mladić mu je usput rekao: „Da sam znao, bacio bih te s mosta u vodu!”.
Na suđenju se Stojanović ovako branio: „Moj me se otac odrekao, ali ja verujem da će ipak platiti za mene. Ako bi tužioci odustali od tužbi, ja bih ih namirio…”.
Sud je utvrdio da po dvema tužbama nema krivičnog dela pa ga je oslobodio, ali za ostala četiri dela prevare osudio ga je na ukupno osam meseci zatvora, jer mu je na ruku išlo maloletstvo (tada se punoletnom osobom smatrao onaj ko je napunio 21 godinu).
Pored zatvorske kazne, sud mu je naložio i plaćanje: na ime troškova 5.500 dinara, a na ime naknade štete ukupno 16.000 dinara.
Tata se za to založio da bude finansijski rešeno. A Lazar je na robiji imao vremena da spremi glumu i scenario za nove prevare. Bilo je to jače od njega.
Kurir.rs/Kaldrma